Glavna namena jezika sa kojom se srećemo svakog dana jeste komunikacija – komunikacija sa raznim ljudima, sa raznim kulturama, a neki bi verovatno dodali i komunikaciju sa samima sobom (što ume da bude potcenjena grana). Kao prevodioci dajemo sve od sebe da omogućimo komunikaciju među kulturama i da dešifrujemo tekstove i govore za one koji ne znaju izvorni jezik. Postavlja se pitanje koliko je toga što prevodimo zapravo deo „identiteta“ autora ili govornika? I koliko tog identiteta čak oduzimamo, dodajemo ili menjamo u prevodilačkom procesu?
Jezik može da spaja i da razdvaja ljude. To se ne zasniva isključivo na razlikama u vokabularu i na načinu na koji izražavamo svoje misli, nego može biti i posledica namernog i svesnog jezičkog naglašavanja nečijeg identiteta i razlikovanja od drugih.
Prema rečima Džoane Tornboro, postoje četiri tipa identiteta:
- vodeći identiteti (stabilan i nepromenljiv: rod, nacionalna pripadnost, starost…);
- interakcioni identiteti (uloge koje preuzimamo u okviru komunikacije sa određenim ljudima);
- lični identiteti (karakteristični načini ponašanja: razdražljiv, iskren, neposredan…);
- identiteti u vezama (vrsta veze sa određenim sagovornikom ili u određenoj situaciji).
Kada malo bolje pogledamo, svaki identitet zahteva drugačiji način izražavanja, isto kao što možemo svesno da biramo drugu upotrebu jezika koja nije u skladu sa našim identitetom da bismo sakrili svoju pravu ličnost.
Zamislite običnog građanina centralne Evrope srednjih godina. Stidljiv je i nije društven. Roditelji su ga naučili da govori na fini način, da ne koristi psovke i da uvek govori ljubazno i mirnim, čvrstim tonom. U novom životnom okruženju, on odlučuje da ispočetka izgradi svoj život, svoju ličnost. Počinje da koristi jezik pun najnovijih izraza i psovki, i uvek govori ono što misli – kako god te misli zvučale. Takođe – prosto da bi delovao malo egzotičnije – on svom jeziku dodaje afrički akcenat. Možda i dalje nosi svoj vuneni džemper sa irvasom crvenog nosa, ali najverovatnije biste pre pomislili da je njegova odeća maska nego njegov jezik. Pa, gde je sada taj rečnik koji nam pri prevodu – bilo pisanog teksta ili govora – otkriva taj identitet, pravu sliku koju treba preneti? Svako od nas ima svoj rutinski rečnik, reči i fraze koje su tipične za naš sopstveni identitet u našem sopstvenom životu. U oblasti prevođenja postoje situacije u kojima moramo da posedujemo sposobnost da se identifikujemo sa drugima – bila to funkcija, lik u priči ili realna osoba. Proces simultanog prevođenja bi mogao da se uporedi sa glumom, jer tada koristimo jezik i načine ponašanja kojima se obično ne služimo i koji nam možda nisu čak ni bliski.
Kada govorimo o nijansama u ljudskom ponašanju i upotrebi jezika, nedostatak senzibiliteta prevodioca mogao bi imati ozbiljne negativne posledice. Kao prvo, likovi iz knjiga ili filmova mogu da postanu sasvim druge osobe – možda čak i da izgube značaj – kada se menja upotreba jezika. Kad bi Elajza Dulitl iz filma „Moja lepa gospođice“ govorila standardnim jezikom ili sa malo manje gramatičkih grešaka i boljim izgovorom, cela priča bi izgubila svoj smisao i humor. Gospodin Higins ne bi morao čak ni da se pojavi. Stoga identitet likova predstavlja ogroman aspekt u upotrebi jezika i prevođenju istog.
Ispravan prenos govornikovog identiteta koji se ogleda u njegovom korišćenju jezika takođe je važan faktor na poslovnim sastancima. Biznismen koji se vrlo otmeno izražava neće postići isti efekat ako se njegov govor prevede jednostavnim izrazima. Ugledni intelektualac koga on želi da predstavi neće biti jasno prepoznatljiv ako prevodilac ne prenese aspekte tog identiteta u vidu određenog načina izražavanja. Ako se radi o nekom sudskom postupku, utisak koji ostavlja okrivljena osoba pred sudijom delom će zavisiti i od njene upotrebe jezika, što bi u nekim slučajevima čak moglo i da utiče na ishod sudskog postupka. Nemoguće je, pa čak i neodgovorno, da kao prevodioci zanemarimo sitne nijanse u upotrebi jezika koje ukazuju na nečiji identitet.
Pitanje koje možemo sada da postavimo jeste da li bi prevodilac trebalo da ima svoj sopstveni prevodilački identitet ili bi trebalo da prevodi identitet. Da li prevodilac može da koristi uvek isti način govora i da se ograniči na jedan „tip“ prevoda, ili bi trebalo da bude sposoban za fleksibilnu upotrebu jezika u zavisnosti od identiteta govornika/lika?
Prevodioci moraju da budu fleksibilni govornici. Koji god način izražavanja prevode, moraju da preuzmu jedan deo identiteta „govornika“ i da ga zadrže tokom prevoda. Vrlo je korisno prethodno proučiti postojeće tipove upotrebe jezika. Ponekad je čak i vrlo naporno odreći se na neko vreme sopstvenog identiteta u upotrebi jezika.
Na kraju krajeva, to je jedan od fascinantnih aspekata prevođenja. Retke su struke u kojima se može upoznati toliko različitih oblasti života, okolnosti u kojima se ljudi nalaze i načina interakcije kao u procesu posmatranja drugih u cilju prevođenja njihovog govora – njihovog identiteta.
