Intervju sa dr Slavicom Berar

Intervju sa dr Slavicom Berar

Dr Slavica Berar, vlasnica Ordinacije za opštu medicinu Porodični lekar Slavica, kao član privrede grada VirtualnogGrada podelila je sa nama svoja iskustva o počecima samostalnog poslovanja, o lepim i manje lepim segmentima, simpatičnim i pomalo smešnim momentima. Načinima sa kojima zadržava pacijente i mnogim drugim stvarima, koji čine život jednog preduzetnika. U drugom delu dr Slavica Berara govori o svojim najlepšim trenucima provedenim sa suprugom, porodicom i prijateljima.

Pre nego što ste otvorili svoju ordinaciju, šta je bio prelomni momenat da se za to odlučite?

Najjednostavniji odgovor bi bio da su se kockice tako sklopile. Nakon završenog fakulteta u Kragujevcu, svoje mesto sam potražila među volonterima Doma zdravlja i taj status sam imala skoro pune 3 godine. Iako taj period pamtim kao veoma lep i nadasve koristan za mene kao lekara, bilo je neminovno da se okonča. Onda sam počela da konkurišem za poslove lekara širom Srbije. Tako sam se našla u Novom Sadu, gde sam se zaposlila u jednoj privatnoj ordinaciji. U međuvremenu sam upoznala sadašnjeg supruga, pa zamena grada više nije bila opcija. I otprilike u tom periodu se rodila ideja da osnujem svoju ordinaciju, koja će se baviti opštom medicinom i prevencijom. Primetila sam da takvih privatnih ordinacija nema u Novom Sadu, što me je ohrabrilo da se odlučim na ovakav korak. Naravno, sve sam ostvarila uz veliku podršku supruga i roditelja.

Kakve osobine i znanja bi trebalo da ima osoba koja vodi sopstveni posao?

Na to pitanje još uvek nemam kompletan odgovor, ipak sam u privatnom poslu tek dve godine. Osobine koje su svakako od koristi su strpljenje, želja za učenjem novih stvari,posvećenost i istrajnost. Apsolutna istina je da je prva godina poslovanja najteža, te valja imati i dosta vere u sebe i svoju odluku.

Koji su izvori Vašeg poslovnog znanja? Da li odlazite na dodatna predavanja ili seminare?

Fakultet je svakako osnova od koje svaki lekar polazi, ali formirane lekare stvarajupraksa i mentori od kojih uče. Veliku zahvalnost dugujem dr Danieli Petrović Begović iz Kragujevca, kao i dr Snežani Stojić iz Novog Sada, koja je moj mentor na specijalizaciji. Lekari moraju da rade na sebi skoro celog života, tako da su dodatna predavanja i edukacije neophodni, posebno ako želimo da pratimo standarde Evrope u polju opšte, odnosno porodične medicine.

Da li je za lekara važno da stekne poverenje pacijenta?

Poverenje na relaciji pacijent-lekar je verovatno najvažnija stavka da bi lečenje bilo uopšte moguće. Ordinacija je mesto gde osoba otvoreno govori o sebi i svojim zdravstvenim problemima. To najčešće nije prijatno iskustvo, a bez međusobnog poverenja jako je teško odrediti najbolju terapiju.

Kako biste opisali svoj odnos prema pacijentu?

Trudim se da pre svega budem osoba kojoj pacijent veruje, sa kojom može da razgovara o bilo čemu. Ne volim da mislim da je i jednom pacijentu dolazak kod mene traumatično iskustvo, pa ih zato uvek dočekam sa osmehom. Takođe sam dostupna za dodatna pitanja ili savete koji pacijentima olakšavaju oporavak od bolesti. Radim i na tome da zdravstveno edukujem pacijente, koliko god je to u mojoj moći.

Kako dolazite do novih pacijenata?

Sada su pacijenti počeli da dolaze u moju ordinaciju na preporuku od ljudi koji su se lečili kod mene. Na samom početku je bilo jako teško, ali uz pomoć sajta ordinacije, privatnih zdravstvenih osiguranja i saradnje sa Ordinacije.info uspela sam da dođem do finog broja pacijenata.

Kako zadržavate stare pacijente?

Pacijent uvek prepozna lekara koji se zalaže za njegovo zdravlje i trudi da mu oporavak bude što kraći.

Šta je to na čega se pacijenti najčešće žale? Da li su savesni i slušaju vaše savete i preporuke?

Srećom, moji pacijenti spadaju u mlađe radno stanovništvo. Oni se najčešće žale na bolesti koje se javljaju u kolektivima, a to su virusne i bakterijske infekcije. Takođe, zbog stila života i neredovne ishrane, često pate od bolova u stomaku i otežanog varenja. Posledice stresa takođe nisu retke, kao i alergije. Sada je većina mojih pacijenata edukovana, najčešće se pridržavaju saveta koje im dam, a što je meni veoma važno, iskreni su i kada me ne poslušaju.

Pored rada u ordinaciji, odlazite i u kućne posete pacijentima. Da li imate svoje stalne pacijente koje obilazite i kakav ste odnos stekli sa njima?

Pacijenti kod kojih idem u kućne posete su najčešće roditelji ili deke i bake mojih pacijenata koji dolaze u ordinaciju, tako da je odnos sa njima dosta blizak. To su većinom hronični pacijenti, slabi, osetljivi. Znači im kada im lekar dođe u posetu, znači im kada sa nekim popričaju i kad taj neko brine o njihovom zdravlju.

Da li je lečenje pacijenata u kućnim uslovima teže nego u ordinaciji?

Obzirom da su u pitanju stariji pacijenti, jeste, a i u kućne posete odlazim nakon radnog vremena, što ume da bude fizički iscrpljujuće.

U Vašu ordinaciju dolaze pacijenti sa različitim zdravstvenim problemima i potrebama. Da li možete svakom da pomognete, da li Vam je teško u ozbiljnijim situacijama?

Ordinacije opšte medicine, u Evropi evidentirane kao ordinacije porodične medicine, jesu mesta gde dolaze pacijenti sa najrazličitijim zdravstvenim problemima, odakle se nakon anamneze, fizikalnog pregleda i laboratorijskih analiza šalju specijalistim, ako za tim ima potrebe. Izazov za mene kao mladog lekara je da prepoznam tako veliki spektar bolesti i da lečim i izlečim pacijente. Naravno, ostvarila sam lepu i kvalitetnu saradnju sa starijim kolegama, koje mi pružaju bezrezervnu podršku kroz savete i konkretnu pomoć, kada mi je ista potrebna, tako da za sada uspevam da pomognem svojim pacijentima.

Kako informišete pacijente o svojim uslugama?

Mlađi pacijenti, koji su moja primarna ciljna grupa, se informišu putem interneta, odnosno putem sajta ordinacije i sajtova Ordinacije.info i VirtualniGrad. Sa starijim pacijentima je situacija nešto drugačija, oni više vole pisanu reč, pa se zato informišu putem Telefonoteke.

Šta je za Vas poslovni uspeh? Cilj kojem težite?

Od kako sam otvorila svoju ordinaciju, poslovne uspehe doživljavam svakodnevno, prvo kroz samu komunikaciju sa pacijentima, kroz šansu da se bavim medicinom na način za koji mislim da je najispravniji i najbolji i za pacijente i za mene, a zatim i kroz ozdravljenje i zadovoljstvo mojih pacijenata. Cij kojem težim je da se svaki pacijent oseća prijatno, dok zajedno rešavamo njegove zdravstvene probleme.

Neka anegdota sa posla?

Svaka bolest je sama po sebi teška i oduzima mnogo energije, ali ništa tu energiju ne vraća kao smeh. Zato volim da nasmejem svoje pacijente, a neretko nasmeju i oni mene.

Tako me je pre nekog vremena pozvao pacijent koji je pitao da li uz pregled može da dobije i sliku. Misleći da želi da „slika“ pluća, počela sam da mu objašnjavam da to ne radim ja, već radiolog. Pacijent mi je onda pojasnio da želi fotografiju pregleda, odnosno trenutka kada mu slušam pluća slušalicama. Na pitanje zbog čega to želi, objasnio mi je da živi sam i da se boji bolesti, ali kada bi imao fotografiju pregleda bio bi mirniji, jer bi imao dokaz da doktor brine o njegovom zdravlju i da mu bolest ne može ništa.

Šta je najlepše u vašem poslu?

Najlepši je osećaj kada nekom pomognete, olakšate mu zdravstveni problem ili ga naučite kako da se najefikasnije sa problemom nosi. Pozitivan uticaj na druge ljude je glavni razlog zbog kog se bavim medicinom.

Obzirom da živimo u teškom vremenu, dani su nam ispunjeni radom i stresom, kojije Vaš način borbe protiv njega?

Nemam neku konkretnu taktiku protiv stresa, mislim da bi on sve taktike prevazišao. Jednostavno, trudim se da se što češće smejem, da uživam u sitnim stvarima, da budem okružena ljudima koji mi prijaju. Porodica i prijatelji su moje sklonište od stresa. Slobodno vreme koristim da odmorim i ispraznim misli i da pročitam nešto što nije vezano za medicinu.

Šta Vas čini srećnom?

Što sam starija shvatam da je prava sreća u malim stvarima. Srećnom me čine razgovori sa suprugom, sa roditeljima, bratom. Uživam u šetnjama, u prirodi, u zajedničkim aktivnostima sa bliskim ljudima.

Da li imate dovoljno vremena da se posvetite porodici? Da li imaju razumevanja prema Vašem poslu i obavezama?

Kao i svaki posao, i posao lekara ume da bude naporan za članove porodice lekara. Nekada smo dosadni sagovornici, zato što su nam pacijenti, bolesti i lekovi glavne teme. Ali moja porodica ima razumevanja, naravno. Ponekad sa suprugom vodim paralelni monolog. Ja pričam o medicini, on o elektronici i programiranju, pošto je programer, i bude nam super.

Viđate se dovoljno sa prijateljima?

Da, zadovoljna sam svojim društvenim životom. Vikend je najčešće rezervisan za prijatelje i terapiju smehom.

Šta Vas pokreće kada imate loš dan ili loš period?

Po prirodi sam borac i nisam neko ko ima loše dane, a tek ne loše periode. Čak i kad nisam imala posao, odnosno dok sam volontirala, trudila sam se da izvučem maksimum pozitive iz situacije. Ne postoji ništa što dobra muzika, topla kafa i kockica čokolade ne mogu da reše.

Šta ste dobili članstvom u Privredi VirtualnogGrada, da li ste zadovoljni?

Naravno da sam zadovoljna, obzirom da me je značajniji broj pacijenata kontaktirao tek nakon što sam postala deo Privrede VirtualnogGrada i Ordinacije.info. Svim kolegama koji počinju rad u privatnoj praksi toplo preporučujem saradnju sa Vama.

I nešto sasvim obično, da niste lekar, šta bi ste bili?

Suštinski najteže pitanje ste ostavili za kraj. Razmišljala sam u toku studija, kao verovatno i većina kolega: „Šta mi je sve ovo trebalo, bolje da sam bila bilo šta drugo“. Ali to bilo šta drugo nikad nije postalo konkretno zanimanje, čak ni u trenucima najvećeg očaja. Mislim da poziv lekara najbolje odgovara mom temperamentu i trudiću se da svoj posao obavljam najbolje što znam.