Proleće, prvo Sunce, lepo vreme i želja za prirodom, pravo vreme da porodičan vikend provedete na jednom od salaša u Vojvodini. Salaši, tipično vojvođansko gazdinstvo, daje mogućnost da osetimo kako je to bilo u “ono” vreme. Kada se nedeljni ručak pravio po starim običajima, kad su baba i majka ranili i odlazili u crkvu nedeljom rano ujutru, zatim se ona žurno vraćala da stavi supu da se kuva, od koke ili petla. Da bude bistra, morala se zakuvati tek onda kad se on vraćao iz kafane, tačno u podne, dok su deca žurno po sokaku proveravala stiže li baba, za dinar koji bi im majka davala. Baba seda za astal, a supa se puši, pa ondak redom, sosa, mesa i krompira. Crveni sos ili sos od mirođije, ko šta više voli. Za desert, samo ono domaće, štrudla sa makom ili pita sa domaćim sirom i grožđicama što je domaćica pripremila. E to, danas viđamo na salašima u Novom Sadu, Sremu, Banatu, uz male ralike u običajima. Supa mora biti od domaće koke ili petla! U hladovini avlije salaša osećamo se kao da smo u “onom vremenu”, dok se po šoru šetala po koja koka, a supa mirisala od ujutru. Gde su se deca igrala od jutra do mraka, što nude i ovdašnji salaši, velika dvorišta idealna za decu i njihove igre, vije, žmure, lastiš… Idealna su mesta za različita porodična slavlja i druženja, opuštanja, odiše domaćem, kao kod kuće, kod bake i deke na selu, gde lonče stoji na česmi, a različiti tanjiri po letnjim kujnama nisu retkost. E, bas u to vreme nas vraćaju ovi naši salaši. Mogućnost u beg od gradske vreve, gužve, toplote. Nikako ne postoji razlog da se ovo propusti, tako da lepo vreme i sledeći vikend se vidimo na salašu. Hej, salaši opet ću vam doći...
