Nikola Kopernik

Nikola Kopernik (Nicolaus Copernicus, 19. februar 1473. – 24. maj 1543.) je bio prvi astronom koji je uspešno formulisao kompletnu heliocentričnu kosmologiju, koja je istisnula Zemlju kao centar univerzuma. Njegovo epohalno delo, De revolutionibus orbium coelestium (On the Revolutions of the Celestial Spheres), publikovano 1543. godine, neposredno pred njegovu smrt, se i danas smatra početnom tačkom moderne atronomije i prekretnica u takozvanoj Naučnoj revoluciji čiji je deo bio i Nikola Kopernik.

Heliocentrični model, sa Suncem kao centrom univerzuma, je dokazao da se kretanja nebeskih tela mogu objasniti bez da se Zemlja postavlja kao nepokretno nebesko telo koje se nalazi u centru svemira. Njegova dela su utrla put novim i smelijim istraživanjima, i doba u kome je on živeo danas nazivamo Kopernikanskom revolucijom.

Kao i drugi učeni ljudi njegovog vremena, Kopernik je pored astronomije, bio i izuzetno dobar matematičar, fizičar, prevodilac, umetnik, katolički kler, porotnik, guverner, ratni vojskovođa, diplomata i ekonomist. Među tim raznovrsnim područjima, astronomija je na početku zauzimala veoma nisko mesto kao životni poziv – ali, kao što će vreme pokazati, to je bilo polje koje je ostavilo najveći pečat na svetskoj naučnoj pozornici.
Nikola Kopernik je rođen 19. februara 1473. godine, u kući u ulici Svete Ane (sad Copernicus Street) u gradu Tornu, smeštenom pored reke Vistule, koja je bila deo Kraljevske Prusije, deo Kraljevine Poljske.
Nikola je bio najmlađe od četvoro dece.

1491. godine Kopernik se upisao na Krakovsku Akademiju (današnji Jagieloniski Univerzitet), gde je po prvi put došao u kontakt sa astronomijom uz pomoć profesora Alberta Bruževskog. Astronomija ga je brzo opčinila, i vrlo brzo je počeo da sakuplja dela iz ove oblasti u svoju ličnu biblioteku.
Nakon četiri godine u Krakovu, nakon čega je sledila kratka poseta rodnom domu u Tornu, Kopernik je upisao studije prava i medicine na Bolonjskom Univerzitetu i u Padovi. Kopernikov ujak, Luka Wacenrod mlađi, finansirao je njegovo obrazovanje i nadao se da će i sam Nikola postati biskup. Ipak, studirajući kanon, i građansko pravo, upoznao se sa tada poznatim astronomom Domenikom Marija Novara da Ferarom. Prisustvovao je njegovim predavanjima i uskoro postao njegov sledbenik i asistent. Prva opažanja, napravljena 1497. godine, zajedno sa Novarom, su zapisana u epohalnom delu, De revolutionibus orbium coelestium, a Male komentare, ručno pisan tekst na šest stranica koji opisuje ukratko ideje i teorije helicentričnog modela, ustupio je prijateljima tek 1514. godine. Ovo delo sadrži sedam osnovnih pretpostavki. Odatle je počeo da sakuplja podatke za detaljnije delo.

Kopernik je uveliko radio na svom delu De revolutionibus orbium coelestium (iako je bio ubeđen da ga ne treba objaviti) kada je 1539. godine iz Fromborka došao Georg Joakim Retikus, vitenberški matematičar.
Retikus je postao Kopernikov učenik, proveo u radu i pisanju knjige, Narratio prima, naredne dve godine, u kojima je izložio Kopernikovu teoriju.

Pod jakim uticajem Retikusa, i videvši prve pozitivne reakcije na svoj rad, Kopernik je odlučio da knjigu De revolutionibus preda svom bliskom prijatelju, Tidmanu Đesu, biskupu iz Kelma, koji će dostaviti Retikusu tekst za štampanje.

Kopernikova glavna teorema je publikovana u knjizi De revolutionibus orbium coelestium, u godini njegove smrti, 1543., iako je teoriju postavio nekoliko decenija ranije.

U svojim Komentarima Kopernik je sumirao svoj heliocentrični sistem sa sedam osnovnim pretpostavki:

1. Postoji jedan centar koji je centar svim nebeskim telima.
2. Središte Zemlje nije centar univerzuma, već samo centar gravitacije i lunarne sfere.
3. Sve sfere se okreću oko sunca kao svojim središtem, i stoga je sunce središte univerzuma.
4. Odnos udaljenosti Zemlje od Sunca i veličine najdalje kružne sfere koja sadrži zvezde je mnogo manja od odnosa prečnika Zemlje i njene razdaljine od Sunca, tako da je razdaljina od Zemlje do Sunca neverovatno mala u poređenju sa veličinom firmamenta (nebeska sfera koja sadrži zvezde).
5. Kakvo god kretanje opažamo u firmamentu, ono nije izazvano ničim drugim do kretanjem Zemlje. Zemlja, sa svojim prisvojenim elementima, vrši rotaciju oko svoje ose, dok firmament ostaje nepokretan.
6. Ono što se nama čini kao kretanje Sunca po nekoj imaginarnoj liniji je u stvari privid koji je izazvan kretanjem Zemlje, naše sfere, čime se okrećemo oko sunca kao i druge planete. Na osnovu toga, Zemlja ima više od jedne vrste kretanja.
7. Naočigled direktno kretanje planeta proističe upravo iz kretanja Zemlje, a ne kretanja planeta samih. Kretanje Zemlje je stoga dovoljno objašnjenje za sve brojne nejednakosti na koje se nailazi u nebesima.