Marina Abramović

Ukoliko bih tekst o Marini Abramović zapoèeo u stilu, završila likovnu akademiju u Beogradu poèetkom 70-ih godina, postdiplomski u radionici Krste Hegedušiæa u Zagrebu, verovatno bih stvorio stereotipnu sliku o njoj kao o proseènom likovnom umetniku iz kataloga viđenih na kojekakvim grupnim izložbama... Naravno da ona to nije. Marina Abramoviæ je sušta suprotnost “boemsko-ekspresionistièkoj” varijanti umetnika, koju smo navikli da viđamo,te koja je jedino i društveno prihvatljiva po merilima establišmenta. Ne samo njena liènost, veæ naravno i njen rad koji je gotovo nemoguæe odvojiti od te intrigantne osobe. Verovatno tu i leži razlog te neverovatne iskrenosti koju zatièemo u njenim delima.

Zajedno sa imenima kao Urkom, Raša Todosijeviæ, Neša Paripoviæ, Zoran Popoviæ i Era Milivojeviæ (èija imena proseènom èitaocu verovatno ništa ne znaèe, ali o tome drugom prilikom), èinila je sredinom 70-ih èuvenu šestorku umetnika okupljenih oko beogradskog SKC-a. Karakterisala ih je sklonost ka eksperimentisanju i prilièno udaljavanje od klasiènih likovnih formi kroz konceptualnu umetnost, performans i video rad. U performansima tog vremena, objedinjenim u naziv “Ritam”, M. Abramoviæ ispituje granice sopstvene izdržljivosti, koristeæi noževe, medikamente, benzin...

Svesna odbojnosti i neprihvaæanja ovakve vrste umetnièkog izražavanja, sa svojim mužem Ulayom, napušta zemlju. Kao što sam pomenuo, njen rad je u neraskidivoj vezi sa njenim životom, tako da i Ulay postaje sastavni deo njenih performansa. U radovima oni istièu jedinstvo polova, muško-žensko vidjeni kao dva kosmièka biæa koja svojim jedinstvom stvaraju hermafroditski ego nazvan thatself. Jednom prilikom oni uzimaju iskonsko oružje, luk i strelu. Marina hvata dršku luka i nateže ga prema sebi, dok Ulaj drži sajlu sa strelom uperenom u njeno srce, ostajuæi tako ukoèeni izloženi u galeriji 3 sata! U ovoj, zaista, višestrukoj simbolici, fascinira poverenje koje ona pruža svom mužu, dajuæi mu u ruke svoj život. Putujuæi kolima po svetu pune tri godine, u potrazi za svojevrsnim priznanjem, dolaze do Amsterdama u kojem Marina pronalazi svoj dom. Prestanak njihovog zajednièkog rada je verovatno najupeèatljiviji i najsentimentalniji trenutak u njenoj karijeri. “Veliko Hodanje”, kako je èuveni performans nazvan, izveden je na kineskom zidu. Sam zid simboliše brak neba i zemlje, kao i zmaja mitološko biæe èija se glava nalazi u vodi (ženski simbol), a rep u planini (vatra-muški simbol). Stoga Marina kreæe sa poèetka, a Ulay sa kraja.Tokom trajanja performansa prešli su svako preko 2000 kilometara. Na mestu na kojem su se sreli, su se i razišli, te je i njihov brak je prestao da postoji.

Nakon svih godina upornog i predanog rada, Marina Abramoviæ je stekla priznanje svetskih razmera. Danas živi na relaciji Èikago-Amsterdam- Tokio, gde na akademijama na kojima drži predavanja i workshopove ima poèasne doktorate. Naravno, kako to obièno kod nas biva, u Srbiji van užih umetnièkih krugova niko o njoj gotovo da ništa ne zna, što me je i navelo da napišem ovaj tekst. Dobar primer njenog nepriznavanja je i prièa vezana za dogaðaje oko Venecijanskog bijenala 1997. godine. Tada je, na ovoj zaistanajveæoj umetnièkoj manifestaciji, našu zemlju trebalo da predstavlja upravo Marina Abramoviæ, ali je u raspravi republièkih ministarstava finansiranje propalo, a srpski paviljon iznajmljen stranom umetniku. Razoèarani èinjenicom da Marina neæe uèestvovati na bijenalu, Italijani joj dodeljuju poseban paviljon(nezvanièno, kako èujem plativši joj 1 000 000 maraka!), da bi joj na kraju uruèili i nagradu za životno delo. Ironièno, tom prilikom je izvela performans pod nazivom “Balkan Barok” tokom kojeg, u beloj haljini, sedi na gomili krvavih kostiju. Ona sve vreme plaèe – narièe nad prokletstvom i sudbinom Balkana dok pere kosti u vodi i na taj naèin pokušava da spere krvavu istoriju I zaostavštinu naših predaka.
Uzdižuæi se iznad kritika i neodobravanja kojim je bila okružena, Marina Abramoviæ svoj umetnièki rad vidi kao most ukontaktu sa razlièitim kulturama.

D.Mirkoviæ

Text objavljen u èasopisu Pogonik, izdavaè KC Laza Kostiæ, Sombor