Privreda Grada
Izdvajamo iz privrede
Ultrazvuk
Specijalistički kabinet za ultrazvučnu dijagnostiku gornjeg abdomena, male karlice, mozga male dece, površnih organa i tkiva (štitne žlezde, dojki, mišića, zglobova itd.)
Očni centar Džinić
Specijalistička oftalmološka ordinacija sa dnevnom hirurgijom, operativno i lasersko lečenje katarakte, razrokosKahol Lavan doo
Izrada plakara sa kliznim vratima, uvoz iz Izraela, aluminijumski profili na vratima i policama, garderoberi, američki i ugradni plakari, prevoz i montaža besplatni.Putovanja
Leto 2009. - Durmitor i Žanjice
Ne mogu da odredim da li je bilo jako kratko ili mi je bilo strašno dugačko. Na putu smo bili 15 dana, čini se da je prošlo kao tren, a opet, kada se osvrnem, ne mogu a da se ne sećam milion situacija kao da je put trajao mesecima.
Elem, od svih prijatelja i izdajica roda svoga, na put smo pošli Staša, Jelena i ja. (Jelena je ono novo lice na slikama, nisam se to ja prolepšao i podmladio.)
Prvo smo zapalili na Durmitor, ofkors, iznajmili smo isti apartman kao i prošla dva puta. Put je protekao sa 4 pljuska, ali sa sunčanim intervalima, tako da je bilo ugodno voziti. Nekako, ovu destinaciju (4 put za 12 meseci) odvozam kao da idem tu do Futoga, em se radujem, em imam dobro društvo.
Čim smo stigli, o'ma sam kupio sušeni jagnjeći but (Anadela se seća kako smo ga prošli put mljackali), naložili vatru - bome svako veče smo pržili drva i ugalj, i bacili se u planiranje planinarenja za sutra.
Prvi dan smo smislili lagano, da razmrdamo cipele, i uputili se do planinarskog bivka gde smo bili za 1. maj, manje više sve ravno. Dva puta smo oblačili kišnu opremu, pa skidaj kad sine sunce.
.jpg)
.jpg)
Dok smo prolazili pored Velikog Međeda (nezgodacija živa) pade nam na pamet da se malo penjemo onako odoka bez markacije, kad ono, ubrzo naletesmo na markiranu stazu. Pa, to se baš i ne može nazvati stazom, u dve strmine je baš poprilično gadno, po jedno 10-ak metara, Staša, naravno, izgreba gore časom, vukući i rukama i nogama, a mi za njom se malo namučismo jedno 15-20 minuta.
Potom, odjurih ispred jedno 30 metara da vidim kako dalje ide staza, kad ono isto, strmo i nezgodno, a da zlo bude gore počeše da se prosipaju oblaci iznad samog vrha, videh đavo je odn'o šalu, moramo nazad (oblaci su stalo nailazili, kako na koji vrh i gruvali su gromovi). Gledajući od gore kako Staša i Jelena sede na litici, mislio sam samo da mi se Jelena ne uplaši, pošto je nezgodnije sići, a za početnika na planini je to delovalo gotovo nemoguće.
Elem, imao sam zadatak da je ohrabrim i da pratim njeno kretanje. Mic po mic, počesmo se spuštati, kad eto kiše i treći put, toliko je strmo da nema oblačenja kišnog kompleta, nego kisni i pazi na klizav kamen i blato. Srećom, dosta je bilo trave, pa nam je ona bila glavni oslonac, a Jeleni je pomogao i njen metalik plavi lak za nokte, koji je obilato ostavljao tragove po steni i kamenu (malo se ježila koža od njegove škripe).
Siđosmo, stade kiša, sunce, Jelena mokra do gole kože, presvlačenje bez stida i srama, na jedno 2000 metara, slik'o tajno, al' me namarala i otela slike, pa ne mogu da objavim.
Staša zadovoljna, ludo dete, na mamu valjda, čim ima neke drame, al' mi se Jelena nešto ućutala nekoliko sati idemo nazad, a ona ni da bekne, uplašila se malko, ipak, znao sam da za nju više nema nekog straha. Prvi dan šta je prošla, mnogi neće proći nikada. Laganica jedna tura.
Sutradan, udarismo laku turu do Ledene pećine, težim smerom, kuda smo išli Maja, Siniša, Jelenica i ja u oktobru, lepo smo prošli, bilo snega pred Oblu Glavu, podosta, strmog nagiba, obilazili ga uz stenu, malo je bilo veranja. Koliko je prethodni dan teškog uspona na Međed Jeleni značio videlo se na ovom putu, nije ni pomislila da je put težak, prava kesa, a prošle godine se neki nastraviše i sanjaše da padaju i slično. Međutim, ulaz u samu pećinu, sa jedno 70% nagiba snega, ne može ni lud čovek sići, al' Staša mi se naljuti, 'oće dole pa 'oće, kao drugi put dolazimo, pa opet nema spuštanja. Međutim, to nije moglo.
E, po povratku Jelena priznade da su joj kolena otišla u božju mater, grimase bola kad se miče i okreće u krevetu, napravismo pauzu i lečenje dva dana, šetali malo, išli na izlet do Pivskog jezera.
Kuvanje, palačinke i šta već ide, nismo imali muzike, našli neki CD Zdravka Čolića sa 11 albuma i slušali ga non-stop. Bilo super.
Jedan dan odosmo skoz oko Durmitora, pa se uputismo na Prutaš, lepa gromada planine, lepo vreme imali, pa ima i dobrih fotki. Uspon pred vrh se komplikuje malo, nismo ni izašli skroz gore, imao sam neki loš osećaj, Staša počela mnogo da se kuraži, a Jelena još rovita sa kolenima, pa sam morao da ih čuvam.
Inače, jul nikako nije za osvajanje vrhova, sem ako se ne krene rano, rano ujutro, jer stalno ima olujnih oblaka koji se jako brzo kreću i dolaze u talasima, planiram da u oktobru ponovimo Durmitor, ali onda da se bacimo malo na penjanje, a ne na šetnju.
Pretposlednji dan kiša, ceo dan, al' nije nam smetalo što smo ga proveli u krevetu, crtaći i tako to, uživancija.
Krenusmo dalje osmog dana, odosmo do Biogradske gore, al' ispade da odlučismo da se ne zadržavamo, malo prošetasmo oko jezera, pa pravac more. Inace tamo je lepo, al' nekako suviše pitomo za ove moje divlje ženske, pa im bilo bljak da se tu nešto šetkaju, svega 2.000 metara vrhovi pod livadama.
Stigosmo u Žanjice, kamp, šator ispade sasvim dosta za nas troje, sem što je Staša noću šutirala Jelenu, pa ova bila modra. Iako smo našli malu plažicu u steni gde je stalno 'ladovina, izgoresmo k'o prasići. Odmor, onaj od kojeg se otpada, al' prijalo, mada mi dupe utrnulo od sedenja i ležanja.
Kako nam je bilo skupa - živeli smo k'o prava familija, ugađali jedno drugome (sa izuzetkom što se Staša počela nadsvađavati sa tatom - 13 godina radi svoje, al' sam iskulir'o, jer nisam poneo veslo da je dovaspitam), sedeli uveče na plaži, romantika bez ono ba.
Više nego lepo, poželeo sam da ovako dobar život zauvek traje.
Pozdrav,
Dragan
Kako se postaje član ove družine raspitajte se u klubu Prijatelji.
Potom, odjurih ispred jedno 30 metara da vidim kako dalje ide staza, kad ono isto, strmo i nezgodno, a da zlo bude gore počeše da se prosipaju oblaci iznad samog vrha, videh đavo je odn'o šalu, moramo nazad (oblaci su stalo nailazili, kako na koji vrh i gruvali su gromovi). Gledajući od gore kako Staša i Jelena sede na litici, mislio sam samo da mi se Jelena ne uplaši, pošto je nezgodnije sići, a za početnika na planini je to delovalo gotovo nemoguće.
Elem, imao sam zadatak da je ohrabrim i da pratim njeno kretanje. Mic po mic, počesmo se spuštati, kad eto kiše i treći put, toliko je strmo da nema oblačenja kišnog kompleta, nego kisni i pazi na klizav kamen i blato. Srećom, dosta je bilo trave, pa nam je ona bila glavni oslonac, a Jeleni je pomogao i njen metalik plavi lak za nokte, koji je obilato ostavljao tragove po steni i kamenu (malo se ježila koža od njegove škripe).
Siđosmo, stade kiša, sunce, Jelena mokra do gole kože, presvlačenje bez stida i srama, na jedno 2000 metara, slik'o tajno, al' me namarala i otela slike, pa ne mogu da objavim.
Staša zadovoljna, ludo dete, na mamu valjda, čim ima neke drame, al' mi se Jelena nešto ućutala nekoliko sati idemo nazad, a ona ni da bekne, uplašila se malko, ipak, znao sam da za nju više nema nekog straha. Prvi dan šta je prošla, mnogi neće proći nikada. Laganica jedna tura.
Sutradan, udarismo laku turu do Ledene pećine, težim smerom, kuda smo išli Maja, Siniša, Jelenica i ja u oktobru, lepo smo prošli, bilo snega pred Oblu Glavu, podosta, strmog nagiba, obilazili ga uz stenu, malo je bilo veranja. Koliko je prethodni dan teškog uspona na Međed Jeleni značio videlo se na ovom putu, nije ni pomislila da je put težak, prava kesa, a prošle godine se neki nastraviše i sanjaše da padaju i slično. Međutim, ulaz u samu pećinu, sa jedno 70% nagiba snega, ne može ni lud čovek sići, al' Staša mi se naljuti, 'oće dole pa 'oće, kao drugi put dolazimo, pa opet nema spuštanja. Međutim, to nije moglo.
E, po povratku Jelena priznade da su joj kolena otišla u božju mater, grimase bola kad se miče i okreće u krevetu, napravismo pauzu i lečenje dva dana, šetali malo, išli na izlet do Pivskog jezera.
Kuvanje, palačinke i šta već ide, nismo imali muzike, našli neki CD Zdravka Čolića sa 11 albuma i slušali ga non-stop. Bilo super.
Jedan dan odosmo skoz oko Durmitora, pa se uputismo na Prutaš, lepa gromada planine, lepo vreme imali, pa ima i dobrih fotki. Uspon pred vrh se komplikuje malo, nismo ni izašli skroz gore, imao sam neki loš osećaj, Staša počela mnogo da se kuraži, a Jelena još rovita sa kolenima, pa sam morao da ih čuvam.
Inače, jul nikako nije za osvajanje vrhova, sem ako se ne krene rano, rano ujutro, jer stalno ima olujnih oblaka koji se jako brzo kreću i dolaze u talasima, planiram da u oktobru ponovimo Durmitor, ali onda da se bacimo malo na penjanje, a ne na šetnju.
Pretposlednji dan kiša, ceo dan, al' nije nam smetalo što smo ga proveli u krevetu, crtaći i tako to, uživancija.
Krenusmo dalje osmog dana, odosmo do Biogradske gore, al' ispade da odlučismo da se ne zadržavamo, malo prošetasmo oko jezera, pa pravac more. Inace tamo je lepo, al' nekako suviše pitomo za ove moje divlje ženske, pa im bilo bljak da se tu nešto šetkaju, svega 2.000 metara vrhovi pod livadama.
Stigosmo u Žanjice, kamp, šator ispade sasvim dosta za nas troje, sem što je Staša noću šutirala Jelenu, pa ova bila modra. Iako smo našli malu plažicu u steni gde je stalno 'ladovina, izgoresmo k'o prasići. Odmor, onaj od kojeg se otpada, al' prijalo, mada mi dupe utrnulo od sedenja i ležanja.
Kako nam je bilo skupa - živeli smo k'o prava familija, ugađali jedno drugome (sa izuzetkom što se Staša počela nadsvađavati sa tatom - 13 godina radi svoje, al' sam iskulir'o, jer nisam poneo veslo da je dovaspitam), sedeli uveče na plaži, romantika bez ono ba.
Više nego lepo, poželeo sam da ovako dobar život zauvek traje.
Pozdrav,
Dragan
Kako se postaje član ove družine raspitajte se u klubu Prijatelji.