Kilimandžaro - najčuveniji prizor Afrike

Snežni vrhovi Kilimandžara, okruženi ekvatorijalnom savanom, izazivaju strahopoštovanje okolnog stanovništva koje veruje da gore žive duhovi, ali je i velik izazov planinarima iz celog sveta. Glavno polazište za uspon na krov Afrike je živahni gradić Moshi, u kojem se obavljaju poslednje pripreme, dogovaraju vodiči iz plemena Chagga, kupuje hrana. Na jednog penjača ide vodič, kuvar i dva nosača, sa brojem penjača umnožava se i broj nosača. Sve što je potrebno za pet, šest ili sedam dana uspona i boravka na planini nosi se u planinarskim rančevima. Od nekoliko ruta za uspon (Ronfai, Lemosho, Shira, Umbwe...) samo na Marangu ruti postoje skloništa.

Iako mnogi planinari, alpinisti ne doživljavaju uspon na Kilimandžaro kao ozbiljan izazov, na krov Afrike uspe se popeti samo 40 posto penjača. Veći je problem, od potrebne fizičke kondicije, visinska bolest zbog koje često moraju odustati i vrhunski penjači i sportisti, a svake godine 10-20 penjača umre od plućnog ili moždanog edema izazvanog visinskom bolešću. Te opasnosti nisu pošteđeni ni lokalni penjači (vodiči, nosači) koji se godišnje penju na Kilimandžaro najviše 10-12 puta.

Pripadnici plemena Chagga izražavaju veliko poštovanje prema svakome ko dođe do vrha. Za njih je Brdo demona (kako nazivaju Kilimandžaro) i na koje se penju samo vodiči i nosači, simbol strahopoštovanja i izvor života. Zbog vulkanskog tla, voda koje se slivaju sa Kilimandžara i monsunskih kiša, obronci i dolina podno planine bogati su nasadima kafe, banana i suncokreta. Zbog globalnog zagrevanja snežna kapa Afrike sve je manja, po nekim predviđanjima sneg i led otopiće se za desetak, petnaest godina. Obistini li se to, nestaće poznata vizura Kilimandžara, a bez vode i osnovne egzistencije ostaće pleme Chagga, treća najveća etnička grupa u Tanzaniji.