Izložba Nike Radić

Izložba Nike Radić, pod nazivom Komunikacija iznad svega – diskontinuiteti, prekidi, praznine i kratki spojevi, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine trajaće do 12. januara 2010. godine.
Kako sama kaže, nakon završene akademije, Nika Radić je počela da pravi sve veće i veće skulpture, što ju je navelo na to da shvati da je, ono što se njoj lično u umetnosti sviđa, ustvari sam način na koji gledaoci tumače i koriste njene skulpture. Svaki pojedinačni posmatrač se iz proste uloge posmatrača transformiše u korisnika, koji može da se kreće po njenim radovima i sedi na njima. Videvši da može da utiče na to kako će se posmatrači kretati kroz galerijski prostor, pokušala je da to i iskoristi za svoje naredne izložbe.

Na prelaz sa vajanja na video radove i projekciju, uticala je njena spoznaja važnosti komunikacije, koju, putem skulptura. uspostavljaju autor dela i posmatrači. U tom smislu, video nudi izvesne mogućnosti izražavanja, koje skulptura ne poseduje. Nika Radić se u svojim delima obraća svakoj osobi pojedinačno, jer veruje da je takva vrsta komunikacije intenzivnija i ima manje smetnji. Ona smatra da umetnost ima svojih ograničenja u tome šta može da uradi i kako da komunicira, ali i pruža mogućnosti koje druga sredstva komunikacije nemaju.

Kao bitno obeležje mnogih radova Nike Radić, pojavljuje se prozor. Kako sama autorka kaže, prozor, kao i ekran otvaraju različite prostore, a video projekcija joj omogućava da toj ideji doda i pokret. Prozor ili vrata, imaju okvir u koji je lako poverovati, čak i kada je naslikan ili projektovan. Obzirom na to da je taj okvir plitak, on stvara iluziju da se radi o realnom objektu. A kada je iluzija uspostavljena, otvoreni smo da verujemo još više. Ta otvorenost utiče na nas tako da počinjemo i projektovanu sliku osobe da posmatramo kao nešto stvarno. Primer su i 3 prozora u Augustštrase u Berlinu, koji su bili projektovani na zid zgrade. Nika Radić je utiske ljudi opisala na sledeći način:

Ljudi bi prošli pored, zastali i rekli: Ej, vidi, ovi prozori nisu stvarni. Neverovatno je kako sklapamo slike i uvek pravimo veze sa nečim u šta verujemo, čak i kada je ono što vidimo sasvim različito od stvarnosti... delo se pretvara u neku vrstu Roršahovog testa, ali meni to ne smeta. Ja više nemam kontrolu nad delom jednom kada je izloženo.