Irukandži meduza (Carukia barnesi) jeste sićušna, ali izuzetno smrtonosna meduza, čije se stanište nalazi na području Australije. Ubod ove, naizgled bezazlene, teško uočljive meduze, izaziva simptome poznate pod nazivom Irukandži sindrom. Veličina ove životinje iznosti oko 1 kubni santimetar (cm³). Do sada postoje dve otkrivene vrste Irukandži meduze - Carukia barnesi i nedavno otkrivena Malo kingi.

Irukandži sindrom je prvi put otkrio Hugo Flecker 1952. godine i nazvao ga prema narodu Irukandži koji naseljavaju priobalno područje severno od Cairn-a u Kvinslendu. Prva je otkrivena vrsta Carukia barnesi 1964. godine od strane doktora Jack Barnes-a. Kako bi dokazao da je ova sićušna životinja uzrok Irukandži sindroma, on ju je držao dozvoljavajući joj da ožari, kako njega, tako i njegovog sina i čuvara plaže.

Rasprostranjenost Irukandži meduze

Nekada se verovalo da je rasprostranjenost Irukandži meduze ograničena isključivo na severnoaustralijske vode. Međutim, prema dokumentaciji Nacionalne geografije o meduzama, ova vrsta je pronađena i u okolini britanskih ostrva, Japana i na obalama Floride.

Karakteristike Irukandži meduze

Zvono Irukandži meduze je između 5 i 10 milimetara širine i na njega se nastavljaju četiri izuzetno dugačka pipka, čija dužina može biti od nekoliko santimetara, pa sve do jednog metra. Nematociste (žaoke) su grupisane, te izgledaju kao prstenovi formirani od malih crvenih tačaka. Za razliku od većine meduza koje imaju nematociste isključivo na pipcima, Irukandži meduze ih imaju i duž pipaka i oko zvona. Iako se pretpostavlja da im nematociste na zovnu služe radi lakšeg ulova ribe, biolozima još uvek preostaje da otkriju razloge iz kojih su ove unikatne male ubice razvile ovu karakteristiku.

Izuzetno se malo zna o životnom ciklusu i otrovu Irukandži meduze. Delom je za to zaslužna njihova veličina, a delom i njihova osetljivost i krhkost. Njihov otrov je 100 puta jači od otrova kobre, a čak 1000 puta snažniji od tarantulinog. Istraživači pretpostavljaju da je otrov Irukandži meduze toliko jak kako bi ona mogla da onesposobi svoj plen - male, brze ribice. Sudeći prema statistikama, pretpostavlja se da više vrsta meduza može da dovede do Irukandži sindroma, ali za sada je dokazano samo za veste Carukia barnesi i Malo kingi.

Irukandži sindrom

Irukandži sindrom izaziva veoma mala količina otrova, a očituje se u teškim bolovima na različitim delovima tela (tipični su mučni mišićni grčevi u rukama i nogama, snažni bolovi u leđima i bubrezima, i osećaj pečenja po koži i na licu). Pored toga, javljaju se glavobolja, mučnina, uznemirenost, znojenje, povraćanje i povišen pritisak i broj otkucaja srca. Sindrom je velikim delom uzrokovan otpuštanjem kateholamina (adrenalina i noradrenalina).

Sam ubod, odnosno žarenje, nije toliko iritantno. Ozbiljni znaci sindroma nastaju nakon 5 do 120, a u proseku 30, minuta. Simptomi se zadržavaju nedeljama, a najčešće je neophodna hospitalizacija pacijenata. Kao i kod kockaste meduze, sirće umrtvljuje neupaljene nematociste na koži, ali nema uticaja na otrov koji je već u telu. Tretman obuhvata antihistaminike i lekove protiv hipersenzitizacije kako bi se sprečilo zapaljenje i hipertenzija. Pored toga, intravenozno se daju opijati (morfijum), kako bi ublažili bol.

Ukoliko se leči na adekvatan način, jedan ubod najčešće nije fatalan, ali se veruje da su dve osobe umrle u Australiji 2002. godine od uboda Irukandži meduze. Ovi događaji su u velikoj meri uticali na uvećanje svesti javnosti o postojanju Irukandži sindroma. Ne zna se koliko je bilo drugih žrtava Irukandžija, a čije su smrti pripisivane drugim uzrocima.

Irukandži meduze se najčešće nalaze u neposrednoj blizini obale, gde ih privlači topla voda. Međutim, jaja ove meduze se mogu naći i do 5 kilometara od obale.