Klub Prijatelji je, kao uzbudljivu zamenu za prvomajsko roštiljanje, organizovao izlet na Durmitor. Iako su ga neki upoznali na leto, ponovili susret u jesen, ova ekipa koja se skupila za 1, maj, doživela ga je prvi put i pod snegom. Kako je to izgledalo i zašto niko ne ostaje ravnodušan pred silinom Durmitora i zašto se, na kraju krajeva, uvek nekako vraćate ovamo, čitajte u narednim redovima. Fotografija nikad dosta. A bilo je i lavina!

Hm, karte se sire za velikim stolom. Znatiželjnih i zagonetnih pogleda planira se tura na, do sada, nama nepoznatom terenu.

Dan 1. Baš i ne obećava sa pratećom kišom, lagano, ne žurimo, upoznajemo se. Pauza kod Koke i na njenom Brodu služi nas konobar smešnog glasa i time unosi humor koji nas je nadalje pratio. Stižemo na Žabljak čak i ranije nego što smo planirali, pa hvatamo nekoliko fotki u sumraku. Oduševljeni snegom, a razočarani, jer svesni smo da nam oprema i iskustvo neće dozvoliti osvajanje vrhova. Optimistički dolazimo u odaje i presrećni smo zbog furune, jer ćemo narednih dana u toj sobi spavati, kuvati, jesti... a kasnije i sušiti opremu.

Dan 2. Koliko je ko priznao, ali uglavnom dobro spavali, nekima bilo i pretoplo. Sprema se lagani jagnjeći doručak i start ka... Zminjem jezeru, po mom mišljenju, lepšem od Crnog, povećavamo zapreminu puta i lagano se penjemo ka Crepulj poljani. Prizor beše božanstven, onde katun, onde mali ljubičasti cvet. Markacija nas vodi ka jačem usponu i dubljem snegu ka Alisnici. Noge propadaju do visine pola butina, ne okreći se, sine; strmina je gadna. I sva sreća, paničara nije bilo. Markacije se izgubiše, a mi ambiciozno krenusmo gore-dole, levo-desno, ali ništa. Pomalo tužni, ali ipak zadovoljni vraćamo se nazad. Noge svima mokre, nema kukanja, sad ili nikad. Veče smo proveli uz Draganov gulaš i crtaće koje neki od nas nisu pogledali do kraja.

Dan 3. Ovoga puta lagani sudžuk, malo smo uigraniji i spremni za put ka Debelom nametu, mestu gde i u avgustu možes da skijaš. Prođoh stazu letos iz kontrasmera, pa mi se učini da ću se snaći. Preskačem početak staze, da ne trosim ove redove :), tako da... nešto posle Točka, skrećemo desno i na tom mestu, od šišarki, pravimo putokaze za povratak, jer, sećam se, nepregledna beše raskrsnica. Predivni pejsaži , šume mirisne, ni sam ne znaš šta bi pre, a sneg sve dublji. Cenili smo ga na 1,5 metar.

Opušteno pratimo stope planinara koji su prošli pre nas. Na pojedinim mestima uviđamo da su tragovi sveži i da planinari nisu daleko od nas. Odlučni smo da i dalje idemo za njima, jer ionako su jedini, pa ćemo se lako vratiti, ako posumnjamo u ispravnost staze. Markacije su se pojavljivale i gubile, a definitivno nestale, pojavom ogromnog prostranstva, ispunjenog belilom, oivičenim sivim stenama (Savin kuk, Sljeme, Terzin bogaz, Međed) sa kojih se razastiru gusti oblaci. Vrh, brate!!!

I tako, korak po korak, dođosmo do samog Debelog nameta i u bivku zatekosmo tri profesionalca. Malo su se prepali da ćemo i mi noćiti tu, a mesta nema. Samo smo na brzinu pojeli sendviče i krenuli nazad, jer je vetar bio sve jači. Povratak nizbrdo je, naravno, bio mnogo brži izuzev milion pauza za fotografisanje. Više nego zadovoljni, dolazimo u odaje gde Dragan opet pravi večeru, Staša preukusne palačinke sa Nutelom, mmm... evo već mi ide voda na usta. Ja sam naravno sve to gustirala. Nešto ne mogu da se setim da li smo i to veče gledali crtaće?

Dan 4. Opet ista priča, što se doručka tiče, pakujemo se; još jedan krug oko jezera i pravac u Vošu, pomalo ćutljivi; svako za sebe sabire utiske.

DURMITOR JE PREDIVAN POD SNEGOM!!!

P.S. Ne telefoniraj na stazi, pogotovo ako si na čelu kolone.